Светлана Дингарац проналази српске средњовековне тврђаве за које мало ко зна да постоје. Открила је читаву мрежу, царство утврђења која нису била само војни објекти. Били су то прави мали градови, центри културног, економског и политичког живота Срба. Отргнула их је од заборава својим фотографијама, али њима се мисија ове храбре жене не завршава.
„Када сам кретала у овај пројекат могла сам да набројим једва 30 утврђења у Србији, јако сам се изненадила када сам видела да је још академик Александар Дероко набројао 200 утврђења, углавном из средњовековног периода. Каснија истраживања су показала да нека потичу и из ранијих епоха. Наишла сам и на списак од више од 250 касноантичких и рановизантијских утврђења на тлу Србије, што са овим из Средњег Века заиста чини импозантан број“.
На сајту ове уметнице тврђаве.рс постоји интерактивна мапа на којој константно додаје нове локалитете које буквално свакодневно проналази. Тренутно је на њој скоро 250 утврђења. Каже да зна за још 50 грађевина, али још не може тачно да их позиционира.
„То ме вуче, проучавам научну литературу, једва чекам да откријем нешто ново, податке убацујем на сајт и правим планове за будућа путовања и истраживања. Када се уђе у материју, јасно је да су већина тих локалитета заправо вишеслојни, да су се надограђивали. Наши преци имали су потребу да налазе посебна места која су их привлачила да граде баш ту. То можемо да осетимо када се нађемо у неком манастиру, како тамо влада неки мир, како је природа фантастична и како је манастир уклопљен у њу“.
Ова уметница додаје да исто важи и за градове, било да су из античке епохе, рановизантијске или средњовековне. Неимари тог доба су имали осећај да бирају места која су посебна због стратешког значаја, али и због лепоте, а у Средњем Веку били су то центри српског света.
„Ти градови су били центри нашег културног, привредног и политичког живота, то нису биле обичне фортификације, већ је у њима бујао живот. Навешћу Маглич, где је био епсикоп Данило II, који је ту основао и преписивачку школу. Такође и Борач, кога су походили дубровачки трговци, доносили утицаје са приморја. Мешали су се са нашом културом. Ту су били и забављачи, све се дешавало на тргу испод саме тврђаве, јер до ње није било баш лако доћи“.
Тврђаве у обручу змија, отимача блага и инвеститора
Данас је још теже. Свако истраживање на терену је права авантура, тврђаве су често зарасле у коров, многе су и „осуте“, па их је тешко наћи, више су испод, него над земљом. Поред фотоапарата, њено оружје у овој мисији су и велике маказе којима пробија пут.
„То је њачешће трњак и змијарник. То је једна туга. Ми смо народ који има јако богато културно наслеђе, традицију коју очигледно не умемо да ценимо, истакнемо и сачувамо.Народ који не чува своју традицију и историју, тешко да ће добро проћи у будућности“, каже Светлана и додаје да је то што су тврђаве оронуле и зарасле можда и најмањи проблем.
Много већи су трагачи за благом којих има у целој Србији. Копачи блага су посебно активни у јужном и југоисточном делу Србије где су сви локалитети буквално преорани.
„Такође, на волшебан начин, инвеститори често добијају дозволе за каменоломе у непосредној близини тврђаве, углавном су грађене на стеновитим узвишењима. Тврђава у Словцу је нестала са лица земље, њен патрљак виси над провалијом, јер је са друге стране огроман каменолом који је интензивно радио током градње ауто пута ка Ваљеву. Тврђаве су згодне и за постављање далековода“.
Наша саговорница се нада се да ће пројекат макар у малом делу помоћи да људи сазнају какавим смо благом обдарени, да се заинтересују и потруде да оно буде сачувано за будуће генерације.
Одлазак на крај пута војводе Пријезде
Многа утврђења истраживана су, али радови нису публиковани и јако их је тешко пронаћи на терену.
Када се прочуло за пројекат, а посебно сада, после велике изложбе фотографија Светлане Дингарац у Ковину, почели су да јој се јављају археолози из различитих делова Србије који указују на локалитете.
Управо се спрема да крене на тронедељно истраживање. Прво ће посетити тврђају у Трубареву, средњовековну грађевну изнад Јужне Мораве за коју се верује да је можда право место описано у песми „Смрт војводе Пријезде“.
„У тој песми он на крају скаче у Мораву са својом љубом Јелицом да се не би предао султану Мехмеду II. Јужна Морава иде управо испод ове тврђаве, док је код Сталаћа доста удаљена, физички то није било могуће. То ме је заинтригирало. Наставићу ка Сићевачкој клисури, на Нишаву, где је у време цара Јустинијана, у 6. веку саграђено чак 30 кастела који су чували пут. До скора нисам могла да пронађем ни један податак, осим неколико имена кастела. Сада их имам, верујем да ћу их пронаћи“.
Болест као опомена, Блу хотел и поглед од милион долара
Поред тога што је радила као фотограф, наша саговорница била је и туристички консултант у Јерменији, Грузији, Турској и Бугарској. Каже да је дијагноза леукемије била прекретница да више не губи ни тренутак на глупости, решила је да се у потпуности посвети фотографији, којом се одавно бавила. Заправо, окренула се љубави.
„Болест је била опомена да мало станем, добро сам размислила како да потрошим време до краја живота. На срећу, то је најлакша од свих леукемија, са њом се живи, али је страшно оптерећујућа. Морате да измените целокупан живот, јер нисте особа од раније. То ме спутава, али не желим да ме и одређује. Када сам се разболела, почела сам да размишљам шта бих оставила иза себе, тако сам дошла до овог пројекта“.
Борба са болешћу траје, али ова жена је храбра, на путовањима кроз клисуре и у ноћима које проводи у дивљини прате је само верни пријатељи, њени пси. Осмислила је и како да стигне до удаљених локалитета на којима су „бели“ градови:
„Још 2018. године сам набавила аутомобил од кога сам направила кампер. У њему имам и кревет, све што ми је потребно на терену, да не морам да силазим до продавнице, тражим смештај у околним селима. Ту је и све што ми је потребно за снимање и обраду фотографија.То је моја кућа на точковима, од је милоште зовем „Блу хотел“. Паркирам је тако да увек имам најлепши поглед. То је увек поглед од милион долара“.
Руси ће ме сигурно разумети
На мапу на порталу Тврђаве Србије је управо додала седам нових градишта, чак пет на територији општине Бабушница, Грделицу, град Јелицу и до сада непознати, неистражени локалитет близу Власинског језера. Што се тиче сајта, има велику жељу:
„Руси су наш братски народ. Велики број њих је дошао у Србију, верујем да би били заинтересовани да се упознају са нашим културним наслеђем, они су циљна група о којој треба размишљати. Треба им омогућити да на једноставан начин обиђу те локалитете, да упознају нашу историју и географију. Они то умеју да цене“.
Пројекат је сама финансирала, па се нада да ће имати помоћ око превођења сајта, пре свега на руски, али и на енглески језик, како би важан део српског културног и историјског наслеђа био представљен што широј публици.
„Нажалост, нисам имала подршку ни једне институције, већ искључиво од појединаца, а посебно од људи из села по читавој Србији која се налазе у околини ових локалитета. Они ми пружају гостопримство и сваку врсту помоћи. Њима се овим путем дубоко захваљујем“.
Аутор: Сенка Милош
Извор: Спутњик
